Единаесет песни

Вујица Решин Туциќ (1941-2009) и’ припаѓаше на југословенската уметничка авангарда од 70-те години на ХХ век (Нова уметничка пракса). Со неговото име се поврзуваат низа субверзивни и провокативни уметнички перформанси, материјализирани кон крајот на 60-те и почетокот на 70-те, на истата линија на делување со авангардните групи и движења во Европа и светот.

Поради својата уметничка работа, која тогашниот режим ја сфати како поткопување на државниот поредок, беше маргинализиран и живееше во тешки егзистенцијални услови. Врв беше неговото осудување на 12 години затвор под изговорот дека се проблематични неговите стихови:
Marks
Englez
Lenjir.

Од заминување на отслужување на затворската казна го спаси Оскар Давичо. За себе велеше дека е интернационалист, а теориски се потпираше на работата на Валтер Бенјамин и авторите на Авангардата.

Реализираше низа уметнички потфати, делувајќи на широк простор, од Зрењанин (публикацијата Pamfleti, 1968), преку Белград (списанието Rok, 1969), Нови Сад (Polja и групата Januar-februar, 1971), до Загреб (Pitanja, Oko), Сплит (Vidik), Риека (Dometi) и Крањ (Westeast).

Ги уредуваше списанијата Ulaznica (Зрењанин) и Dalje (Сараево). Во 1977 г. Го основаше приватното списание Adresa, а во последните години од животот беше уредник во книжевното списание Tisa.

Беше основач и автор на книжевната школа Tradicija avangarde (Белград, 1993-1995), од која настана уметничката група Магнет.

Ги објави следниве книги:

Jaje u čeličnoj ljusci, песни, 1970.
San i kritika, песни, 1977.
Slovo je puklo, песни, 1978.
Prostak u noći, песни, 1979.
Reform grotesk, песни, 1983.
Hladno čelo, есеи, 1983.
Sneg veje, ljubav je večna, песни, 1990.
Strahote podzemlja, роман, 1991.
Struganje mašte, собрани дела, 1991.
Igrač u svim pravcima, избор поезија, 2001.
Vreme fantoma, критики, 2005.
Gnezdo paranoje, песни, 2007.

Смртта го претекна, па не го дочека објавувањето на својот последен проект: поетската антологија Kolektivni oblak - pesme o postojanju, во чиј предговор, меѓу другото, напиша:
Pesnici ne pripadaju svetu ljudi.
Oni dišu samo da rešili tu najveću od svih zagonetki: postati i nestati.
Ko to ne razume, neka ćuti.

Ви претставуваме неколку негови песни во оригинал, бидејќи сметаме дека со преводот би го нарушиле неговиот стил и посебност. Песните се на српска кирилица и латиница.

 

ЖИВОТ ЈЕ ПОСАО

Као трска,

преломљена у води,

стојим

на мокром асфалту.

Шакама се одупирем

о испражњену душу.

 

Живот је посао.

 

 

НИЈЕ СЕ МРДНУЛА СЕ

Умре ми баба.

Бабу у сандук.

Сандук на астал.

Њој у руке зелену гранчицу.

А на очи,

два сјајна динара.

Сви оду на вечеру.

Тишина.

Свећа гори.

У кратким панталонама,

охлађених бутина,

стојим и гледам у динаре.

Одједном –

баба се мрдне!

Мрднула?

Није се?

Није се мрднула се.

 

 

МОРАМ ДА СЕ СМЕЈЕМ

Сам у ноћи,

под далеким звездама,

ништаван,

слаб

и смртан –

Морам да се смејем.

Не чујем добро,

не видим.

Будућност је

пуна жилета.

Нервозан сам

и морам,

морам

да се смејем!

 

 

 

ТАКО И ЧОВЕК, ПОНЕКАД

Нико нема право на заблуду

у коју не верује.

Само је заблуда прозор,

замрачен споља

и изнутра.

Само тако се гледа,

између две завесе,

кроз стакло

тање од

прозирности.

Човек не припада

припадању,

као што ни прозор

не види

гледање.

Он је зид

и споља

и изнутра.

Ко не може себе да се сети,

тај већ у доласку одлази.

Ко се напреже да види,

тај је напрегнут.

Мува која лети,

учествује у лету,

али њена крила

не машу

цело летење.

Тако и човек,

понекад,

мине,

као прозирност

која се не магли.

КАКО СУ ЗНАЛЕ

У рано снежно јутро
пријатељ ме позове да,
са њим
и његовим оцем,
кроз маглу
и белу пустош,
одем на село
да закољу
свињу.
Брзо смо стигли.
Домаћин изнесе
врућу ракију.
Док се наздрављало,
сиђем до свињца,
у дну
дворишта.
Подгојена свињчад
стисла се уз зид,
а једна је,
уз цику и роктање,
покушавала да се
забије међу њих.
Нису јој дале.
Вратим се
и упитам домаћина:

-Зашто ону свињу
остале не пуштају
у чопор?

Он отпије
из чашице
и мирно одговори:

- Знају да ће бити
заклана.

ДА ТИ ОБРИШЕМ УСТА

1976. године,
у пекари
на новосадском Тргу слободе,
поједем бурек са сиром.
Од девојке за касом
затражио сам воде.
Одврнула је чесму
и наточила ми
пуну чашу.
Жедно сам испио
и замолио салвет.
Она ми се упиљи у очи,
набра обрве
и одбруси:

- И шта би још хтео?
Да ти обришем уста
и одведем те кући?

БЕЛОГЛАВИ СУП

Каже ми песник Војислав Деспотов:
- Над Зрењанином се појавио
белоглави суп!
Видео сам белоглавог супа
у зоолошком врту,
у Београду.
Сав усран,
ћелаве главе,
чучао је на трулој грани.

MI SMO IZRJADNI!

Dajte mi malo para,
ženu i kuću,
uz kuću i kerče ŽUĆU –
zbogom POLITIKO!
Odobreno odlukom sanitarne inspekcije SRS.
Hoću da šetam po moru,
da skupljam srebrne školjke,
da plivam kroz plavu vodu,
da sisam SLOBODU.
Zbogom idejna sliko!
Nisam se sviko!
MARX,
ENGLEZ,
LENJIR.
Pustite me da perem kadu.
Okupaću se,
Subota uveče!
Hej!
Subota!
ŽENO MOJA BIĆEŠ MI GOSPOJA.
OD KAPIJE DO KAPIJE DOK TI NEKO NE!
ZAČINKA.
Kad ste rođeni?
1941. godine,
kad se žito vozilo.
POBOGU:
VALJDA, KAD SE DIGLA REVOLUCIJA?!
Ne znam, gospođo,
slabo sam tada vidio.
Možda se i digla,
meni je bio spušten.

POGLEDI SE ČUVAJU

Moj pogled, tvoj pogled,
dva pogleda koji se čuvaju.
Ćutimo.
Smeškamo se.
Pratimo događaje.

U RADNOJ SOBI PESNIKA VASKA POPE

Sedim u radnoj sobi pesnika Vaska Pope
i jedem neki gorak kolač.
Izgubljenih očiju,
Vasko me prijateljski gleda.
Pomislim da hoće
da me otruje.

O KAKO LEPO BICIKL TERAM JA

Ja život svoj ni tuđ dobro shvatio nisam
I tajne stvari u meni vrše se sad
Od ljudi odoh da potpun čovek sam
Iz malih nogu jedino sanjati znam
I sebi kažem pogledaj ovaj svet
Zar nije lepo govorim sebi ja
Pogledaj ko si vreme ti došlo već
Bio si dečak sad više nisi to
Plašio si se a sad se ne plašiš
Unutra strastna postoji zbrka ta
Jasna i mirna ko zbrka nijedna
O kako lepo bicikl teram ja
I svet i sunce i putna prašina
I kuće i deca i cveće – sada su tu
Ja mirno jašem na svojem biciklu
Sad leva noga ka zemlji propada
A desna leti u nebo vesela
Tu desna zemlji radosno krenula
O kako lepo bicikl teram ja
Sa puno sreće posmatram ovaj svet
Drveće šiblje asfaltni trotoar
Kraj mene eto sve lako proleće
Taj život večni taj život prolazan
I zemlja cveta pod mojim pogledom
Priseban život pogled razgaljuje
Tu desna zemlji tu leva ka nebu
Tu leva zemlji tu desna oblaku
Za život kratak za život prolazan
O kako lepo bicikl teram ja