Скопје и јас

02.07.2010 09:25
Jasna_1.jpg

1.

Признавам, не знам како всушност го доживувам Скопје. Немам архитектонско око, мене отсекогаш ме интересираа луѓето. Ако замижам, нема да знам точно да ги опишам улиците на Скопје. И признавам, јас сум една од оние што не ги знаат имињата на скопските улици, а се договараат според имињата на трафиките. Како јунаците на Калвино, ни јас не знам како да се борам против агресивните неонски светла и додека се возам по улиците на мојот град помирено ги препрочитувам истите глупави слогани.

Но, и без очи ќе знам да ви опишам како нè чувствувам деновиве. Нè гледам слични или исти, а вакви:

- Скриени зад корпорациските костуми. Сиви, суптилно еротски. Во нив сите изгледаме како победници, што би рекол Ерофеев. Сме облекле костуми, но не сме си ги смениле чорапите. Не како знак на стилско недоразбирање, туку како најавтентична потреба, во нашето време, на нашите тела да оставиме понекој белег од она што „еднаш сме биле“.

- Со субверзивен план да бидеме како актерите од античкиот театар. Додека одоздола плачат, одозгора ставиле преголема маска со комична гримаса. За да може, според таа маска, и последниот гледач од унифицираната арена да биде сигурен дека и ние сме го прифатиле новиот градски стил.

- Седиме во транзициските чекалници на нашиот подновен град. Сме наместиле деловен поглед, а однатре нè јадат „руски“ прашања за смислата на животот.

- Додека на улиците на Скопје владее комбинација на обсцениот код на малограѓанштината и нејасните правила за новата дозволена буржоаска отуѓеност. А всушност во три колена наназад повеќето од нас сме деца на селани, што по себе не е ништо страшно. Проблемот настанува кога ние сакаме да личиме на нив. Модерните граѓани. А во белиот свет тие се вакви: во пет генерации доразвивале иста модна линија на шапки и елегантни шимики. Нам ни беше релативно лесно да ги облечеме подврските и наместо по гаќи да одиме во шопинг по килоти. Но, тоа што се преоблековме, не значи дека суштински сфативме каде стоиме со нашиот градски идентитет.

2.

Да нема забуна, не пледирам да се врати старото Скопје. Татко ми беше политички затвореник во 80-тите години во Југославија, мене оваа федерација ми го одзема детството, а јас нема да имам друго детство во кое таа ќе ми го врати. Во тоа Скопје од моето детство, не еднаш се чувствував како поплаката на еден романтичен херој од 19 век: „Од што годе да се допрам (во овој град), од сè ќе се повредам“.

Со тоа што мојот град дури и немаше остри рабови, а ги нема ни денес. Сè што знаев за него беше патеката од улицата Вич (во Карпош 4) до чешмичето (пак во Карпош 4), и малку подоцна до гимназијата „Јосип Броз Тито“ (преку недела) и до Идризово (преку викенд). И сите тие мои врвици ги сакав подеднакво, тогаш. Како што нема да имам друго детство, нема никогаш да имам ни друг град што ќе биде мојот роден град. Таков не ми ни треба. Овој еден е доволен да ги помни и моите радости и моите таги. Признавам, дури и денес кога стојам на прагот од мојот дом, сè уште застанувам како да сум во исконска битка со целиот свет и калкулирам со можноста да кренам раце од соочувањето со градот, за да се вратам дома.

Но, за разлика од некогаш денес знам дека личното е и политичко. Дека додека од она Скопје, некогаш, се гледаше само Белград, потоа Тетово, денес се гледа само Атина. Вистинското прашање не е само што со нашето урбанистички стеснето Скопје? (Еве, океј, да речеме дека има нешто шармантно во можноста да се поздравиш со својот комшија преку прозорецот, како во старите ренесансни куќи во Далмација). Вистинското прашање за нас, од Скопје, денес гласи: што со панорамата која од Скопје се протега кон светот? Што гледаме од неа?

3.

Во нашата реалност, ние сè уште живееме збиени како карпите на Матка. Со вака тесни градски видици и панорама, ние живееме според непишаното правило дека секој камен се брои. И додека така нè пребројуваат, вас, нас, облечени во парчиња од старата народна носија или во Луј Витон, оваа транзициска градска живејачка од нас направи комична мешаница на наследени стилови и наметнати кодови. Затоа, деновиве ме опседнуваат вакви мисли.

Мене не ми е страв од помислата дека сме малку во ова Скопје, такви: невклопени дури и кога навидум изгледаме сосема вклопени; сме погледнале лево, додека другите погледнале десно. Затоа што верувам во стихот од еден аноним-свештеник од средниот век: „Никогаш не речи дека е тивко. Кажи дека јас ништо не чув“.

Страв ми е од помислата дека за десет години онаа комшика со зелена коса ќе се обои блонд затоа што ќе и’ се смачи од експресивните погледи на соседите. Затоа што, и таа, како и секој друг, не може да биде во војна со светот постојано. Страв ми е од моментот кога комшијата ќе ги извади своите шеснаесет пирсинзи. Еднаш ги ставил во знак на револт. Ќе ги извади, за тоа утро, охрабрен со два апаурина, да стапне во својата прва и последна канцеларија, чекајќи го, секој еден ден до крајот на својот работен век, фамозното 10 до 5.

А најмногу ми е страв од помислата дека еден ден таа (моја, негова, наша?) маска на деловен поглед ќе се стопи, за да се види дека погледот станал автентичен. Страв ми е од денот кога „руските мисли“ ќе ги однесе неподносливоста на секојдневната скопска бруталност, брбливост, глупавост, смрдливост, пустина, беда и Гогољевска комичност на нашето секојдневие.

Го чекам моментот кога комшиката со зелената коса ќе измисли нова боја за себеси, оној момент кога уште десет други жени ќе се обојат зелено, кога 16-те пирсинзи ќе му плукнат на шефот ако бара од него да му купи бурек, и кога макар премногу конфузни, тие, ние, ќе можат да се доберат до паралелен простор за постоење кој нема да биде поклопен од експресивната скопска идиотштина.

****


Пред неколку дена Владимир Јанковски и Иван Блажев ме прашаа да го дефинирам моето омилено место во Скопје. По цела вечер размислување и сеќавања (што сум засакала во овој град, каде првпат сум се заљубила, каде првпат сум бакнала некого..., се јавував кај моите пријатели во ниедно време за да ги прашувам каде сум ги викала за средба, каде најчесто сакам да одам, каде се чувствувам добро...), најнакрај решив да кренам раце од целото. Нема место во овој град што го сакам. Скопје за мене остана грд, суров, паланечки, провинцијален, брутален, брблив и смрдлив град (неврзано и наспроти проектот Скопје 2014).

Првото место што го засакав во овој град беше Информа, првиот македонски BBS (bulletin board system), интра-нет кој постоеше пред да дојде интернет во Македонија, во далечната 1995 година. Таму се среќаваа луѓето од Народна техника, некои студенти од Електро и неколкумина, кои во овој град се чувствуваа странци, како и јас. Таму се собираа десетици луѓе кои на мојот јазик зборуваа без своите тела, без одвратното Скопје, зборуваа само од она од што се направени. Тоа место беше мојата прва урбана љубов. Таму го запознав мојот сопруг, таму ги запознав моите денес најдобри пријатели. Подоцна се појавија четовите, форумите, блоговите. Ние, информашите, први отворавме акаунти на секој еден нов сервер, регистриравме македонски адреси, го гледавме создавањето на храбриот, нов свет, верувавме во него. Деценија и пол подоцна, паланката тотално го освои и виртуелниот свет. Скопје на интернет, денес, личи на Скопје од своите улици. Денес немам акаунт на ниедна социјална мрежа. Сите што ги имав, одамна ги избришав.

Кога пред една година Владимир и Иван ми пријдоа со истото прашање „Кое е твоето омилено место во Скопје“, од прва, на импулс, од зафрканција одговорив: Рамстор. Немам јас потрошувачки имплуси, вртоглавото возење на жетонче низ преполнетите рафтови на самопослугите веројатно ми е само малку поодвратно одошто на кој било просечен граѓанин во кој било средно голем град. Сепак, за тој еден момент, тогаш, Рамстор, ми се наметна како зафркантска идеја за псевдо-утописко место на отпорот, место каде паланката е громогласно ранета, издишува и конечно грандиозно умира. Подоцна, двапати влегов во Рамстор, за да се уверам дека таму не умира само паланката, туку грандиозно умира и сè што може да се подведе под името живот. Таму, меѓу предметите, всушност, нема ништо. Денес се помирив. Човек може да е фрлен да живее каде било, без субјективна желба. Не мора нужно да се сака местото на своето раѓање. Ако може, треба да не се мрази. За мене, Скопје остана местото што никогаш нема да може да го засакам. Ретко имам врска со него, всушност, живеам ноќе, и ако не морам да излегувам од дома, не излегувам со денови, па ретко и го гледам Скопје.

Пред неколку години Лиле Дирјан за Просветена жена ме праша како го гледам Скопје и го напишав ова текстче горе. Денес би ја сменила само патетичноста од текстот. Атмосферата од тие редови, за жал, и денес би останала сосема истата.


Првиот дел од текстот е репринт на текстот „Скопје и јас“, објавен во Просветена жена, Скопје, ноември 2005, бр. 646, год. LXI

Фотографии: Иван Блажев

 lugje od gradovi :))) 

 lugje od gradovi :))) 

„Никогаш не речи дека е

„Никогаш не речи дека е тивко. Кажи дека јас ништо не чув“.

Јасна, омажи ме! Нема везе,

Јасна, омажи ме! Нема везе, ќе прифатам и полигамија и втор маж да бидам:)

Отворете фејсбук. За да

Отворете фејсбук. За да ставам лајк.
И јас ретко го гледам Скопје, а кога го гледам го мразам. 
Skopjeville rulez!
 

Skopje i jas

Јасна Котеска,
Секогаш знаете да воодушевите, дури и кога одговарате на метеоролошки прашања.
О.Жупанчич рекол дека носталгијата е болест на сиромашните. Од кој вирус боледуваме ние паланчаните во нашата скопска паланка?
Рака на срце, ке се навредев, оваа вистина да ми ја плеснеше влице некој од страна, но човек, што е роден во Скопје и толку дала за развојот на граѓанското општество, која  впрочем и толку се напатила, има право, без притоа да ме омаловажи, да ми обрне внимание и на друг поглед.
Колку непромислено од страна на некои кои Ве вбројуваат на страната на БЦ. Од Вашите текстови, просто блика отпорот против се’ тоталитарно. Против наследниците на оние, кои ви го одзеле детството, но и против разните недоследности на оние кои мислат дека и чинат добро на татковината.
“Скопје и јас“ ме испровоцира на размисла и за моето постоење во Скопје  воопшто. Ме натера да размислам со што јас Лично сум допринел, или можам да допринесам за развојот на мојот град и татковина. Дали тука воопшто ја гледам мојата иднина. Тука секако. Тука се моите спомени. Тука се моите сакани. Тука е мојата борба, не за обична чорба и парче насмевка, туку за камче во мозаикот што утре ке се нарече пристојно место за живеење.

abe drn drn. Samo da se

abe drn drn. Samo da se mrchelo. Skopje e najdobar i najubav grad, so svoi prednosti i mani (lice i opacina), kako i se drugo na svetot. Ako spored vas ne treba da se saka mestoto kaj sto si se rodil, Skopje e palanka i se najloso, ne sakate da izleguvate od doma da go gledate Skopje, zosto ne se preselite na drugo mesto po vasa merka. Sigurno postoi takvo mesto svetot e sirok i golen

Браво !!!

Браво !!!

Често се случува паланчани по

Често се случува паланчани по дух да изјавуваат колку Скопје бил Прекрасен, надевајќи се дека со тоа ке стекнат некаква си „урбана карактерна црта“. Кутри...
Ова е храбар и искрен текст, кој оди контра, и на сите тие смрдливи „урбано-селанчиња“, кои не гледаат подалеку од суќната и панталоната на скопските улици, и оставањето впечатк колку се сакал овој шуткарски уреден град. Барем да беше паланечки...

Goce, sekogas ne resavame

Goce, sekogas ne resavame kade ke ziveeme, ako ste malku popameten, ili barem povozrasen, ke znaete deka mnogu drugi okolnosti osven vas i vasata zelba, resavaat kade ke ziveete.

Kolku samo se potrebni vakvi

Kolku samo se potrebni vakvi sovesni gragjani, nasproti site naivni i shturi obidi na bezrabotnite marginalci da se bide urban, preku izglumenoto sakanje na gradot.

Samo vie prodolzete da si

Samo vie prodolzete da si drndate. Jas Skopje si go sakam i kje si go sakam, zatoa i ziveam vo nego. Da ne go sakav, i da ne mi se dopagjase tuka, kje si se preselev na drugo mesto, kako sto toa go napravile i go pravat iljadnici lugje. Da ne redam primeri, dovolen e Darko Mitrevski, reziserot na Dosie Skopje. Toj verojatno ima deklarativna ljubov kon Skopje, stom zaminal da zivee vo Amerika. A epitetite shutkarski, palanechki, seljacki nema da pomognat da se izmeni Skopje. Dokolku ja znaete dobro istorijata na Skopje, kje vi stane jasno zosto ima takvi raboti vo nasiot grad. Inaku ne znam koj e urbano-seljak i na sto se aludira so toa. I samata avtorka napisala deka site nie imame poteklo od nekoe selo, sto i ne e tolku mnogu vazno. I Nikola Tesla bil roden vo selo Lukov Dol vo Lika, pa ja izmislil trifaznata struja, a mnogu madzir-maalci, gulabari i igrachi na fanta, rodeni vo grad ne izmislile nisto, tuku samo se pijancele i ziveele vo kjumezi od kjerpich. A se dodeka se kritikuva, a ne se prezemaat seriozni akcii, Skopje kje ostane "palanka" predvodena od t.n. skopski dzet-set bez ni gram obrazovanie, koj go okupira tv-prostorot i ni kazuva sto e gradsko ziveenje. Inaku i samata avtorka na tekstot napisala zosto Skopje e palanka, ako mozevte da primetite. Toa e mnogu bitno. Nie nikogas ne sme se izborile za sopstvenata vaznost i vrednosti, sekogas sme bile palanka i poslusnici na Belgrad, povremeno na Sofija, Brisel.... No toa ne e pricina, da go mrazam Skopje. Go sakam i kje go sakam, a ako na vas vi e maka, ednostaven e lekot, svetot e dovolno sirok i golem, ima mesto za site.

<cite>Првото место што го

<cite>Првото место што го засакав во овој град беше Информа
...
Деценија и пол подоцна, паланката тотално го освои и виртуелниот свет.</cite>
 
Ouch, ова заболе

Не остана интернет за Јасна.

Не остана интернет за Јасна. Ај нема врска, и онака и на интернетот крај ќе му дојде, како што предвиде Ордановски.

Ми го избришавте коментарот,

Ми го избришавте коментарот, а?
Браво, ептен „нетоталитарен“ потег.
ПС
Коментарот не содржеше вулгарности ама вистината очигледно повеќе боли.

Коментарот беше избришан само

Коментарот беше избришан само затоа што содржеше навреди упатени кон авторката на текстот. Навредите беа од типот ад хоминем, при што се навредуваше потеклото на авторката, како и член на нејзиното семејство.

Да се избрише коментар кој содржи навреди кон авторот од ваков тип е сосема професионален потег, затоа што редакцијата има одговорност да го штити интегритетот и достоинството на авторите што објавуваат тука.

Доколку имате некој коментар затекстот, кој нема да го напаѓа авторот и членовите на нивното семејство како личности, туку се однесува само на идеите и тезите во текстот, Ве замолуваме во иднина да го објавите.

Поздрав,

Владимир

Коментарот немаше никакви

Коментарот немаше никакви лични навреди, штета што не го сочував да докажам.
Та зарем е навреда ако напишеш дека некој потекнува од село?

Sto da iskometriam posle

Sto da iskometriam posle vakov bezobrazen tekst? Znaci, ako imam staus i platen sum kako intelektualec treba cesno i profesionalno da si ja rabotam rabotata, ianku ke nastane kulturoloska kontaminacija. Sostojbata koja pogore ,,e opisana" e samo posledica na necesniot i/ili neprofesionalniot odnos na ,,nasata intelektualna elita". Da, Skopje znae da povredi i toa mnogu da zdoboli, osobeno ako covek se ima vlozeno vo nego, ako go saka. Ama ova pogore nema vrska so objektivna sostojba vo gradov. Naucno metodolski e neizdrzano tvrdenjeto deka ne izleguvate, se zatvorate vo sredini cija edinstvena funkcija bi trebalo da bide nabavuvanje namirnici  (a ne vodenje aktiven del od zivotot), i voedno da imate vistinska procenka za sostojbata vo gradov. Vasiov tekst e uste edna dopolna vo kulturnata kontaminacija na gradov. Za zal vo gradov najpalanecki ni se ,,progresivnite", ,,nezavisnite", ,,najpametnite", ... Ne mi bese lesno da go prifatam ova, na mnogu od niv se ugleduvav i iskreno im veruvav...
Treba da bideme cesni kon onie koi gi sozdavaat supstasncijalnite uslovi za nase egzisitranje i da prestanme da gi unistuvame duhovnite uslovi. 
Voopsto ne go sakam ,,Okno" , ama cuvstvuvam potreba da go branam ona sto smetam deka e visitna, pa protiv moja volja primoran sum da mu obrnam vnimanie (eden od zaednickite metodi na privlekuvanje vnimanie koi gi primenuvaat nasite palanecki intelektualci)
Oh, da! I tipot so pirsovi, i tipkata so kosa vo boja, buntot go izrazuvaat nesustinski, tuku samo vo forma, zatoa ponatamu lesno se konformiraat. A i kolku e toa bunt, a kolku oportunizam. Na vasata analiza i' se izmolknale onie sto sustinski se buntuvaat (toa ne e bunt, toa e davanje svoj pridones i seberealizacija kako covek), a ne so imidzh...
(se izvinuvam za dolgiot komentar)
Trajce

Скопје и јас

Коментаров и не е цел за тука, ама е инспириран од тестот на Котеска и Скопјево, па решив баш тука да го бапнам. Ако го примите се разбира.
 
Искажав пофалби за начинот и стилот на пишување на Котеска.
Скопје не е мој роден град. Ја немам носталгијата кон родна грутка, но сепак, неможам да го прифатам нејзиното одбивање за се’ во него. Зачудува истиот поглед на градов на авторката од пред 5 год и денес. Вашата приказна си ја знаете Вие почитувана. Можам да ја раскажам мојата.
Карпите на Матка некогаш ме притискале до задушување, некогаш ширеле раце да ме прегрнат. Се зависело од тоа кого сум држел за рака.
Скопје, за мене, нема улица, клупа, кафуле, кое посебно го сакам, но има луѓе, случки и спомени кои ме греат.
 
За другиот поглед.
 
“ Сега знам дека политичкото е и лично“, сватила Јасна.
 
За каков поглед може да се зборува, кога вестите се најгледана ТВ емисија.
За жал точна е констатацијата, дека политиката ги обзеде сите. Пензионерите, невработените, интелектуалците, жабарите, голубарите....
Одамна за секоја невладина се зборува како за Владина. Невладините, заради ситниот профитерски однос, ја напуштија и изневерија граѓанската опција. Не се ни многу за осудување. Тоа е најбрзиот начин да дојдете до пари и дневна слава.
Им оддавам признание на овие од Сорос, за разлика од другите, што најпосле излегоа на виделина. Работава ПотПиз-Дата. Удриш мур и спремни за освојување на извршната власт.
Се поставува прашањето, колку штета нанесоа на невладиниот концепт. Во услови кога опозицијата грчевито се бори за освојување на власта, што е најнормално, уништувањето на невладините, како, каков-таков коректор на власта е трагедија.
 
Овие потпишаниве под “писмото до Комитетот“ , најпосле решија гласно да заплачат, а татковците да си го признаат детето за свое. Доста и се смееја на копиљарката.
Оние ретките, кои од позиција на одбрана на граѓанскиот концепт станаа против прислушувањето, тепањето, газење на достоинството, наместени тендери, ги вбројуваа во леви и десни, поттурнуваа, повикуваа, присвојуваа и придобиваа. Никому да му текне дека сакаат да останат свои.
Незнам од кого повеке ми се згади. Од овие што реформираат и какаат, или од овие што напаѓаат, па лижат.
Затоа Бате седна и препиша текст на Статут, заснован на членовите 5, 20 и 76 од Законот за Здруженија на граѓани и фондации, собра пет потписи на оснивачи и право во суд. Поштено, па на суд, што би рекол народов.. Решив да оснивам невладина Неполитичка организација. Мора да има потПиз -дата, оти тоа го бара Законот.
Вивалди, колку и да бил виртуоз на виолина, фатил облог дека ке напише опера без женски лик. Доживеала фијаско. Можно ли е воопшто успешно функционирање на невладина непартиска. Можно ли е да те гледа во очи и да не кака. Можно ли е истакнување само на доброто и во позицијата и опозицијата. Дали обидот ке биде Дон кихотски. Ке видиме.

Ај помалце филозофирајте,

Ај помалце филозофирајте, појќе работете. Можда така ќе го направите подобро вашето место на живеење, па нема да мрчите многу - многу. Поздрав до сите..
Сите ве сакам :)

Скопје и јас

Bre, bre
Емм да те критикуваат, еме да те сакаат !?

Колку коментари зад

Колку коментари зад едноставен текст. Тоа е доказ колку луѓе се чувствуваат преплашени да кажат дека Скопје не е убав град, или да не покажат непатриотски чувства. Во тоа е големината на големите луѓе (Јасна ја гледам понекогаш на факултет, и мала е, а редовно делува исклучено од се), да кажат со обичен јазик дека нешто не е во ред со Македонскиот патриотизам. Немам ништо против чувствата на Јасна, дури мислам дека се потребни. Еден уметник треба да напише што чувствува, и тоа да биде нормално. Во Македонија тоа стана срамно. Каде отидоа времињата во кои ова беше дел од вообичаеното пишување??

Скопје и јас

Хм,
Се смеете не на вицот, туку како се кажува.
Во случајов, помалку е важно што се кажува, туку Кој го кажува.
Велиш ја гледаш на факултет и редовно делува искључено !?
Можеби. Но со своите Колумни низ веснициве остави белег и веројатно (иако е ситна) некој ке ја вброи во 100-те највлијателни жени во МКД.

Слични статии

Живот

ОкоБоли главаВицФото